Шор

БЕЛО БЛАТО, У БАНАТУ, НА КРАЈУ ПУТА
Село од трске
Између Бегеја и Тисе, између Царске баре и рибњака „Ечка”, шћућурено подно насипа, неколико метара ниже од нивоа воде у језеру, ово село деценијама живи готово искључиво од трске. Око 1.500 житеља, петнаестак националности, школује се на три језика. Неки се доцније оним јединим путем отисну у бели свет, други остану у Белом Блату да наставе старе предачке снове од трске и започну нове извозне послове. Јер шлепери из више западноевропских земаља често у реду чекају на нове испоруке трске

Пише: Владимир Путник
Фотографије: Драган Боснић

Друмом од Београда ка Зрењанину прођете Бесни Фок, Ченту, раскрсницу за Перлез, а онда мало пре Стајићева скренете лево. Тачно тамо где је лепо уређени етно центар „Тигањица”, са добрим рестораном, старим банатским кућама, етно-скулптурама, зоо-вртом, ветрењачом. Убрзо прелазите Бегеј, несигурни да ли та река уопште тече, или је, лења и успавана, потпуно подлегла ритму оближње Царске баре (заостале у старом кориту те исте реке). Терате још напред, не више од километар. Друм се пење на насип. Лево је Специјални резерват природе „Царска бара”, десно огромни рибњак „Ечка”, језеро заправо, површине око 2.000 хектара.
„Добар дан! Бело Блато?”
Он, близу шест банки, зауставља бицикл уз ивицу, затура качкет на теме, показује руком испред.
„Терај још око три километра право, насипом”, каже с јаким мађарским акцентом. „Не мош погрешити: то ти је једини друм, а кад у Бело Блато стигнеш друма више и нема.”
У село улазимо некако нагло, дугим правим сокаком. С обе стране је леп дрворед: на једнаким растојањима, симетрично, једнако дрвеће. Стабла окречена у бело, лепо обликоване крошње. У недоглед, чини се. После ћемо сазнати да је то непознато нам дрвеће у ствари сибирски брест. Не знадоше тачно да нам кажу ко га је донео, кад, ко га је овако уредно засадио, али биће да није случајно посегнуо за сортом очеличеном у тако суровим условима какви су сибирски.

ЧАР ЛЕТА НА СЕЛУ

Куће лепо окречене, прозори умивени, трава дуж шора свеже ошишана, слапови цвећа на све стране. Делује некако идилично ово село на крају пута. Док следимо путоказ за Етно кућу „Бело Блато” из 1866, схватамо да смо у село забасали у недељу поподне и да пристојан свет овдашњи сада дремуцка после обилног ручка, заливеног бокалом добро охлађеног вина са песка. Њих никакви ђавли не гоне као нас варошане, рођене и прирођене. Зато је на шоровима мало света. Звркне понеки клинац „на точку”, као да птица однекуд прхне, или пројури неко од млађарије што се распуста и лета дочепала.
„Не, не претерујете, ово наше ‘село на крају пута’ заиста је помало идилично и по неким стварима јединствено”, каже с осмехом Милена Года, домаћица у Етно кући, нама неочекивана домаћица и у целом Белом Блату. Она је службеник у сеоској основној школи, али брине и о Етно кући, која је у саставу школског дворишта. „Ова наша поставка је реконструкција традиционалне банатске куће из друге половине XIX века. Ту је зидана пећ од набоја, под од сточне балеге измешане са земљом, кревет, сто, клупа, колевка и још штошта од тог старинског покућства. Тако се некад живело, тако су се рађале и стасавале генерације, и нисам убеђена да су биле мање здраве или мање срећне од нас данас. У сваком случају, многи нам долазе да виде, да понешто науче или да се подсете. Још пристижу и разне екскурзије, па смо, ево, ту и недељом. Баш пре петнаестак минута једну смо испратили. А увече се овде, под летњиковцем од трске, окупе млади из села. Донесу гитаре, пеку млади кукуруз, певају... Није то више оно босоного детињство као некад, али лето на селу још има своје чари.”

МАЛА НИЗОЗЕМСКА У БАНАТУ

Милена Года је рођена Београђанка. Пре двадесет година дошла је из престонице у Бело Блато и остала до данас. Не питамо зашто; нема три ствари под капом небеском које човека подстакну на такву одлуку. Само две. А њу су можда обе.
„Овде се заиста живи лепо, са толико колико кад има. Вредан и поштен свет. Имамо чак петнаест националности овде: Словака, Срба, Мађара, Рома, Румуна, Немаца, па чак и Бугара католика. Школа у нашем селу је ваљда једина у Србији у којој се настава одвија на три језика паралелно”, вели Милена. „Село је шћућурено подно насипа, на рубу језера-рибњака, на рубу Царске баре са друге стране. Ми смо неколико метара испод нивоа воде у језеру и само нас насип штити. Кад надођу воде, као овог пролећа и лета, нисмо спокојни. Неки крај врата ноћу држе спаковане ствари за не дај Боже. Поврх тога, ни име нашег села није случајно. Заиста, таква је то земља: исушена мочвара, стврднуто бело блато. Не много плодно. Успева углавном трска. Срећом, не било каква, него најбоља трска у овом делу света.”
Јесте. По томе је Бело Блато најпознатије. Зато га и зову село од трске. Право речено, та прича је и нас навратила овде.

ЖИВОТ СА ТРСКОМ

Барска трска (pharagimites communis) тражи рит. Сама ниче, не треба јој никаква нега ни улагање. Сече се једногодишња, тад је најбоља.
„Сече се зими, све тамо до краја марта. Трска је тада сува, најбоље је кад је доле залеђено. Онда секач, надничар, не мора да гази по муљу. Кад замахне ђаласком (алатом за сечу налик на срп, односно на малу косу), трска се не чупа из корена. Њен доњи део остане у смрзнутој иловачи, под ледом”, прича нам Марија Кухарик, коју у ово недељно поподне налазимо за машином у „Југотрсци”, једном од два највећа произвођача и извозника трске у Белом Блату. Марија им 56 година, а од своје деветнаесте ради у доради трске.
„Тај део посла у риту, жетва, најтежи је и раде га мушкарци. Брише ветар кроз равницу, или стегне голомразица, или ноге пропадају у блато... А треба насећи за сноп обима око метар, тежак петнаестак килограма. Па онда неколико десетина пута данас тако, колико ко може. За сваки струк добије се око 25 центи, па се дневно накупи око десетак евра, они прпошнији и јачи догурју и до петнаестак”, додаје Маријина колегиница Ержи Халас. Има 54 године, а већ 34 четири ради овај посао. Тринаест година радила га је у задрузи „Јединство”, а онда прешла у „Југотрску”. У трскарском ланцу, жене су углавном у претпоследњој фази, кад се ради за машинама.
Кад се изнесу из рита, снопови се пакују у купе сличне индијанским шаторима из стрипова о Тексу Вилеру и Киту Телеру. Пуно је Бело Блато таквих купа. Ту се трска суши, сортира, спрема да буде предата машинама. Машине је потом плету, шију жицом, праве плоче, припремају према потребама наручиоца. Много трске иде у Приморје, где се од ње праве сунцобрани, тенде, а све више се поново користи и у грађевинарству (у општем тренду повратка природнима материјалима). Највише, ипак, откупе Немци.
„Трска је одличан топлотни и звучни изолатор. Садржи у себи нешто, неку природну киселину, што одагнава бубе, комарце, ситне глодаре. Па не купују је Западни Европљани случајно, не чекају њихови шлепери у реду тек тако, знају они себи да угоде.”

ТА БИЋЕ ПРИЛИКЕ

Према извештајима Пољопривредне задруге „Јединство”, највећег друштва за прераду трске у Белом Блату (данас приватизована), једне просечне године они произведу до 550.000 квадратних метара трске. Скоро све извезу. То стане у шездесетак шлепера. Заради се око 350.000 евра. Бројке су ту само оријентације ради, јер доста зависи од године, квалитета жетве, цене на тржишту.
При том, приповедају нам у Белом Блату, они скину само трећину расположиве трске. Остало морају да спале, да би нова трска могла боље да никне и да се не меша са старом, која за годину дана доста натрули. Да би се скинуло више трске, потребни су бољи приступни путеви, боља опрема. Били су овде ономад и Холанђани, ушли у посао, довезли и комбајне за трску са широким гуменим гусеницама које безпроблема мочвару савладавају. А онда се нагло повукли. „Из непознатих разлога”, каже приповест. „Нешто северњачким лалама нису пријале благодати ове транзиције.То они топло препоручују и несебично препуштају само овим балканским лалама, отпорнијим, навиклим да историја према њима не буде нежна. Аони покупише своје крпице, потоварише своје комбајне сагуменим гусеницама и одоше без поздрава.”
Око две трећине становника Белог Блата, села од трске, живи од ове барске биљке. Остали углавном од огромног рибњака у комшилуку. Они који се данас као менаџери баве прерадом и продајом трске некада су и сами били секачи у ритовима. „Одрасли у кућама од трске. Зато добро знају овај посао и разумеју ове људе”, веле.
У овим крајевима, трска се још сече поред Тамиша, Бегеја, Старе Тисе, дуж каналâ. Али је ова из Белог Блата далеко најбоља. Тако кажу у Белом Блату. Ове друге не стигосмо сада да питамо. Биће прилике.

***

Роде
Оближња Царска бара је један од највећих резервата птица у овом делу Европе. Чим зађете на ову страну, видећете их изнад главе у елегантном лету. Предњаче роде и чапље. Наш Боснић зна их у душу: и где слећу, и кад се дижу, и каква им је нарав, и како их уловити објективом фотоапарата, како им прићи а да се не уплаше пре времена. Знају их добро и људи у Белом Блату. Та комшије су, побогу. Често су им се роде на димњак насељавале, гнездо градиле, што је правило проблеме и њима и родама. Онда су смислили и на врху електричних стубова у селу саградили мноштво замки. То је костур од металних или дрвених шипки, сличан корпи или окренутој купи, подесан да се у њему начини гнездо. Роде то, дабоме, брзо препознају и уместо на димњак настане се ту. Тако дуж шорова у Белом Блату, на бандерама, има доста тих птичјих домова, настањених и ненастањених.

***

Београђанка
„Рекох вам, Београђанка сам и дошла сам овде пре двадесет година. Не, не кајем се. Често посетим своје старе пријатељице које су остале у престоници (па то је на само седамдесетак километара одавде). Оне ми се чуде, а богме и ја њима. Па шта ви имате од од Београда?! питам их. Седите на својим балконима, као у кавезима, пијете кафу и причате увек исте приче, чудећи се мени. Имате само негативне стране великог града, гужву, буку, нервозу, стрес, криминал, а погледајте реално колико користите оно што је заиста предност великог града. Па чешће ја дођем на неки сајам, концерт или представу него што ви одете! Хоћемо ли да пребројимо? А и одавде, из Белог Блата, само ако сте добро организовани, можете све да стигнете. Ја моје дете стигнем да одвезем до града и на часове језика, и на плес, и на тренинг. То је више питање концепта, погледа на свет, воље, него места где станујете. А са друге стране, ја овде имам удобан и леп живот, са пуно простора, спокоја и ваздуха, са милион оних ситних радости за које у Београду никад не бих имала времена.” (Милена Года, Бело Блато)

***

Очима да не верујеш
Гледамо, очима не верујемо. Лепа стара банатска кућа, приземна, у шору, недалеко од центра, а опет довољно смакнута. Око ње четири ара плаца: леје цвећа, мало воћа, трава, бунар. Милина.
На продају.
Цена? Две хиљаде евра!
Гледамо, очима не можемо да верујемо.